“Od Velikog sela do samoga ždrela kao da je vila neka ćilim rasprostrela….”

Nekada se govorilo “bez nevolje ne idi u Homolje!” A mi se uputismo stiškom ravnicom kroz more čudesnih suncokreta, “zelene trave i svakakve šare” i sa mnogo volje u skriveno Homolje. Sve idući tragom jedne pesme čuvenog boema, slikara i pesnika i prateći znake pored puta koji se od pamtiveka zvao carskim drumom.

Via militaris

Legenda kaže da su početkom našeg doba rimski vojnici sagradili drum širok, prav, carski od Singidunuma do Vizantiona.Premostili reke i probili planine, postavili miljokaze, podigli utvrde i poštanske stanice,  pored puta dugog čitavih 670 rimskih milja koji su nazvali Via militaris. Marširale su njime rimske legije, glasnici, hodočasnici izaslanici, konjanici i putnici namernici a posle njih Turci koji sagradiše mehane i karavanseraje.

Viminacium rimski grad

Čuvali su ga i održavali dunavski i moravski seljaci koji ga i nazvaše jednostavnim imenom “carska džada” od koje su vodili drugi putevi na sve četiri strane sveta. Via militarisa više nema, progutale su ga oranice i polja žita oko Požarevca i Smedereva a umesto priče o rimskim legijama i carevima nad Stigom lebde sećanja na sestru Jelicu i kučku Pavlovicu.

Sestra Jelica i kučka Pavlovica

Čudna su imena stiških sela i njihovih crkava-Zaove, Kamenovo, Malo Crniće, Laole, Bradača, Rukumija, Sestroljin.… Lepa i pitoma sela, okružena plodnom zemljom i plavnim rekama kriju u sebi mnoge tajne. A najstrašnija se zbila u vreme stiških kneževa braće Pavla i Radula. Dva brata, ugledna vlastelina imali su sestru Jelicu koju su mnogo voleli. I kao što to često u srpskim epskim pesmama biva, gde sestra za bratom pati i strada tako se, kaže priča i ovde zbilo. Pavlova nevesta, nije mogla podneti ljubav i pažnju kojom su braća obasipala sestru. Ljubomora je rasla, prerasla u mržnju i bes i navela na greh i stravične zločine.

Motiv sa Homolja

Ubila je Pavlovog sokola, a zatim konja i za zločin optužila zaovu Jelicu. Kada je ubila i sopstveno dete i krvav nož podmetnula pod njen jastuk braća joj najzad poverovaše. Nisu pomogle ni molbe ni suze nesrećne sestre, nepravedno optužene. Kazna je bila jeziva –braća su sestru privezala za 4 konja koja je u besnom trku rastrgoše na komade! Nedugo potom počeše u tom kraju izbijati izvori lekovite vode na sve četiri strane sveta a narod kraj njih podiže manastire. Tamo gde je pala Jeličina ruka nastade manastir Rukumija, gde je pala brada manastir Bradača, gde su joj oči manastir Zaove a gde joj pade srce manastir Sestroljin. A zloj nevesti ostade nadimak kučka Pavlovica…

Krupajsko vrelo

Kamenovo 

I tako sve do Petrovca, nižu se priče o srećama i nesrećama, promiču crkve, kuće i imanja i zuje pčele kao nigde u Srbiji! U Kamenovu, medenom selu, prođosmo pored spomenika, ni manje ni više nego jednoj pčeli! Ima u Kamenovu toliko pčelara i košnica da bi se čuvenim homoljskim medom mogle nahraniti i tri Srbije. A kako i ne bi od onolikih livada i trava “od Velikog sela do samoga ždrela”.

Petrovac na Mlavi

A baš tu pred mestom gde se Gornjačke planine skoro dodiruju kao u nekom ždrelu nastao je grad čudnog imena Svinje. Da li po svinjama ili nečemu drugom tek budući da ime baš i nije zvučalo reprezentativno, knez Miloš promeni ime grada u lepo i zvučno Petrovac u spomen na brata čuvenog hajduk Veljka Petrovića. A da bi se razlikovao od istoimenog grada dodaše mu i ono “na Mlavi” tek da se zna.

Gornjačka klisura

Petrovac na Mlavi je tiha , mala varoš koja je po jednoj priči postala poznata ni manje ni više nego po cirkusu koji se tu greškom zaglavio početkom Drugog svetskog rata. Tako je igrom slučaja , dok su okolo padale bombe i besnele bitke, vesela trupa zabavljala Petrovčane cirkuskim predstavama. Ipak , u naše vreme često ga posećuju turisti i oni željni uživanja i vode jer je na samom izlazu iz grada podignut kompleks banje Ždrelo. Termalni izvori u kojima lekovita  voda izbija sa velikih dubina otkriveni su prilikom iskopavanja naslaga uglja. Voda prolazi kroz slojeve zemlje koji je sa početne temperature od oko 80 stepeni hlade na 40 i takva veoma povoljno deluje na različita oboljenja.

Gornjačka klisura

Bistrica

Nedaleko od Petrovca nalazi se selo Bistrica. U njemu je rođen prvi učesnik Olimpijskih igara iz Srbije Dragutin Tomaševic koji je pre toga postao poznat kao prvi i jedini čovek koji se trkao sa vozom i pobedio! Početkom 20. veka izmedju Požarevca i Petrovca saobraćao je voz, Ćira. Dragutin je krenuo iz Požarevca zajedno sa vozom, pretrčao 40 kilometara , stigao pre voza u Petrovac i sačekao ga na stanici. Bio je predstavnik Kraljevine  Srbije na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. Spremao se i za sledeću Olimpijadu ali ga je nažalost rat u tome prekinuo. Mobilisan je i poginuo u ratu , sahranjen je u svom rodnom selu a na grobu mu piše “da su ga sahranili njegova majka i njegova hrabrost”.

Manastir Grornjak

Homolje

Kada je krajem 19.veka Đura Jakšić dobio mesto učitelja u nekom timočkom selu njegovom jadu nije bilo kraja. Krenuo je sam, peške, preko brda i dolina, jadikujući nad svojom sudbinom. “Po golemom svetu mlađan se potucam, što gromovnik nisam da na sudbu pucam”. Lepota predela i raskoš prirode ublažili su njegovu patnju a na na kapiji Homolja proveo je isceliteljsku noć u manastiru Gornjaku. Posle 15 dana pešačenja kroz Gornjačku klisuru i Homolje razboleo se i dugo bolovao ali je kažu veoma zavoleo Homolje. A kako i ne bi!

Kapija Homolja

Sakriveno, tajno, pritajeno, odvojeno od sveta, puteva i zbivanja, vazda prepušteno sebi i čudesnom divljem pejzažu stešnjenom medju planinama Homolje i danas liči na bajku. Homolje, to čudno ime, taj iskonski prastari svet podseća i danas na drevne pejzaže kojima hodaju šumske vile. Možda ga je takvim učinila i sačuvala njegova izolovanost i izdvojenost udružena sa mističnim običajima njegovih neobičnih stanovnika.

Kroz usko ždrelo gornjačke klisure koju je svojim tokom usekla nemirna i brza Mlava zakoračili smo u svet u kome i danas caruje magija, ona najneobičnija i najjača, vlaška. A na kapiji Homolja, tek da podseti da za svaku muku ima leka , stražari manastir koji je ime dobio po vetru koji duva u klisuri. Gornjak.

Manastir Gornjak

Reka koja ćuti

Na ulazu u klisuru sa leve strane u steni je uklesan manastir Blagoveštenje. Veruje se da je služio kao isposnica monaha u vreme Despota Stefana. Predanja i legende, ali i oni hrabri koji su lutali okomitim liticama Vukana i Ježevice na ulazu u klisuru tvrde da se na njima i danas mogu videti kule stražare drevnog grada Ždrela i utvrdjenja koja su branila carski drum. U pećinama i na nepristupačnim stenama utočiste su nalazili isposnici sa Sinaja i Svete gore Atosa.

Blagoveštenje

Legenda kaže da je srpski knez Lazar loveći jednom po šumama oko Mlave na drugoj obali reke ugledao Grigorija Sinaita sa kojim je započeo razgovor. Mlava je nemirna i bučna, pa knez nije mogao čuti sagovornika. Tada je isposnik uputio molitvu Bogu da se reka utiša. Mlava je tada zaćutala i do dana današnjeg na tom mestu njen se žubor više ne čuje. A knez po želji isposnika Grigorija na platou ispod Ježevice poče da gradi manastir. O reci koja ćuti postoji još jedna priča. Ovde je, kažu posle kosovskog boja glasnik objavio vest narodu o izgubljenoj bitci. U tom času od tuge je čitava priroda zanemela, a Mlava zauvek ućutala.

Mlava koja ćuti

Gornjak

U Gornjaku, čudesnoj građevini ispod stene iz koje kao da je prosto izrasla i mi zaćutasmo i umirismo se. Od sjaja i lepote, od mira i spokoja. U rajskom vrtu od ruža, ljiljana,hortenzija, ruzmarina i svih drugih cvetova ovoga sveta čuje se samo zujanje pčela. Bašta mirom i tamjanom miriše.

Manastir Gornjak

Na zidu ispred manastirskih vrata stihovi Djurine pesme “Noć u Gornjaku”. U polutami ispred oltara zamišljam  zvuk zvona u tamnoj noći koji odzvanja niz klisuru a za njim tihi žubor molitve . Bilo bi zaista i više od pesme provesti bar jednu noć u Gornjaku!

Isposnica Grigorija Sinaita

Sa balkona restorana na drugoj obali Mlave gledam u pejzaž koji je verovatno ostao isti još od doba kneza Lazara. Beskrajne zelene šume, pećine i stene a pod njima vijuga Mlava mutna od kiše. Mirišu borovi, reka ćuti, samo lagano šumi vetar gornjak iz klisure.

Noć u Gornjaku

Za pogled sa visine uvek dajem koliko se traži, neko spomenu vidikovac. Staza je strma ali kratka, vijuga kroz šumu do vrha jednog brda. Na brdu plato od kraških stena i pogled na svih 16 kilometara Gornjačke klisure! Kapija Homolja, beskrajno zelena i nekako i divlja i pitoma u isti mah, otvorena je i poziva!

Homoljske planine

Homolje skoro sa svih strana okružuju planine. Beljanica, Kučaj, Gornjačke i Homoljske planine. Beskrajno prostranstvo gustih bukovih šuma pokriva površinu od 2500 kilometara nenaseljenog prostora. Na masivima Kučaja i Beljanice i danas postoje predeli u koje ljudska noga skoro i da nije kročila, gde rastu bukve starije od 300 godina! Oko njih su pećine, vrtače, klisure i kanjoni u kojima izbijaju kraška vrela najčistije vode u Srbiji i teku brze planinske reke. Iznad šuma se zelene livade i pašnjaci na kojima se i danas mogu videti kolibe i bačije stočara gde nastaje čuveni homoljski sir.

Homolje

Homoljska sela

Ako ste mislili da ulazite u divljinu pogrešili ste! Kroz drevni pejzaž iz koga bi svakog časa mogao iskočiti neki oklopljeni vitez na besnom konju ili bradati hajduk sa vlaškom šubarom vijuga nov asfaltni put, kao avionska pista sa svom pratećom signalizacijom! Nižu se sela koja izbijaju niotkuda-Krepoljin, Sige, Milanovac, Krupaja… Pitoma, lepa, čista i…skoro pusta! Promiču napuštene čatmare, stare zaboravljene kuće od blata i pruća i pored njih raskošne moderne vile okovane gvožđem, nakinđurene i nakićene mermernim lavovima, labudovima i raznim drugim zverinjem.

Homolje

U njih samo ponekad jednom ili dvaput godišnje navrate gastarbajteri iz svojih novih domovina širom zapadne Evrope. Veliki deo stanovništva ovog kraja pripada potomcima Ilira i Rimljana, neobičnom narodu sa posebnom kulturom, tradicijom i običajima koji sebe nazivaju Vlasch ili Vlah. Izolovanost prostora visokim planinama i prirodno okruženje bogato stoletnim šumama i gorskim vodama očuvali su neobičnu i mističnu kombinaciju starih paganskih verovanja i rituala koja se i danas u ovim krajevima poštuju.

Krupajsko vrelo

Vlasi i njihova božanstva

“Stare vlaške priče i predanja kazuju da zemljom vlada velika šumska majka Muma Paduri. Muma Paduri živi u šumi a na proplanke izlazi u dugoj haljini i raspletene kose, da bi čula pozive vračara ili devojaka. Lepa je kao boginja ali se ponekad ukazuje i kao odrpana starica. Njen pomoćnik je Tartor, vladar vode. Sa Tartorom ona igra i peva, ponekad i orgija uvlačeći u te svoje zabave i obične smrtnike.

Tartor ima 99 pomoćnika vodenih duhova, kepeca oko 1 metar visine, koji imaju naduvene obraze, crven nos, bradu i kozje uši i noge, a na čelu imaju rog. Tartor ima bič, hvata ljude pored vode i vuče ih na dno u svoj stakleni hram. Zato se Vlasi plaše ogledanja u potoku i zadržavanja na obali. Sigurni su samo oni rođeni u subotu jer Tartor tada odmara i ljudi ga ne zanimaju.Nekad se pojavljeje i kao dete koje plače pa vas odvuče do neke vode. Zovu ga još i Drak ili Drakul (đavo).

Kruopajsko vrelo

Vatrom gospodari Zmeu ili Zmaj, pola životinja pola čovek koji leti i baca varnice. On živi na planinama i u šupljim bukvama. Nastao je od ribe ili zmije, noću obilazi sela i traži sebi ljubavnike. Kada ih nađe ulazi u kuću kao lepi mladić, zavodi i orgija a pred zoru nestaje kroz dimnjak ili prozor. I Muma Paduri i Tartor i Zmeu imaju svoje pomoćnike koji simbolično predstavljaju i dobro i zlo koje čoveka prate u životu.Veoma često se pojavljuju Sumirol–tetke, tri demona u liku starica u crnini. One ceo život napadaju čoveka i šalju mu bolesti.

Krupajski potok

A pošto svako zlo mora imati i svoju suprotnost tu su i Vlve -vile, lepe devojke u dugim beleim ili zelenim haljinama okićene vencima cveća. Javljaju se u grupama i pesmom i igrom omađijaju posmatrača. Žive u pećinama, vole ljude, a oni im ispred pećina ostavljaju belege da skinu čini i izleče bolesti. Kao odgovor na sve uticaje božanstava, duhova i njihovih pratilaca i pomoćnika razvijali su se i vekovima čuvali i negovali različiti rituali i postupci sa ciljem da se otklone i spreče loši i nepovoljni događaji i da se promeni ljudska sudbina.”

Vlaška magija

“Suština magije je u upravljanju energijom, prizivanje događaja, uticaj na sudbinu.Vlasi veruju da predmeti imaju moć jer zadržavaju energiju osobe koja ih je posedovala-odeća, obuća, slike sve služi za bacanja čini ili raščinjavanje-razvezivanje! Zato se izgovaraju bajalice i izvode rituali ili vračke na određenim mestima kao što su raskrsnice, vodenice, potoci, usamljena mesta, groblja.Prostor ispred vrata za Vlahe je kultno mesto jer tu borave duše predaka.

Krupajsko vrelo

Raskrsnica je mesto gde se možete ratosiljati loše sreće ali onaj ko posle vas prvi prođe će je pokupiti. Ako nekome uzmete trag-malo zemlje tamo gde je zgazio možete mu napakostiti a on se može zaštiti ako prethodno sam uzme svoj trag.  Vlasi veruju u tri suđaje koje odredjuju sudbinu na rođenju. Najstarija i najružnija obično proriče detetu i najgore događaje, a najmlađa i najlepša one lepe. Treća obično uspostavlja ravnotežu između prva dva proročanstava i time određuje detetovu sudbinu i život koji i jeste mešavina lepih i ružnih trenutaka.

slatko iz Homolja

Vračke

Za vračanje se koriste drumovi, raskrsnice, mesta nasilne smrti, stoletna stabla, napuštena groblja, stepeništa a to su sve mesta gde borave vile i duhovi saveznici vračara. Vračare tamo idu same i ne okreću se. Rituali su mnogobrojni:  gašenje ugljevlja, ispijanje napitaka, otklanjanje uroka, bajalice tokom kojih se koriste  beli luk, crveni konac, med -da se zalepi neko za tebe itd.. ali ima i mnogo drugih pomalo morbidnih i zastrašujućih sredstava! Bajalica koja leči od boljke zvuči nekako ovako: “de albin bustenin, din bustenin cara, din cara lumina, lumina sa aprinsa!..”(od pcela vostina, od vostine vosak, od voska svetlo, svetlo se upalilo)”

Rusalje 

Vračara ne može biti svako već samo odabrane žene. Ova moć i dar se prenosi se s kolena na koleno po ženskoj liniji. Žene koje posebnim obredom steknu tu moć zovu se Rusalje. One su u kontaktu sa višim silama i sa svetom mrtvih. Uoči Trojica -dana silaska Svetog duha na apostole vlaške žene strahuju jer znaju da će se u neke od njih useliti duh i odvesti ih u svet mrtvih.

Obično se to događa tokom običaja Pomane, daće za dušu umrlih na kojima Rusalje padaju u trans jer u njih ulaze duhovi sa onog sveta. Tokom obreda prisutni uzvikuju “A luvato Rusalj!”-uzeli su je demoni. Nakon mučne borbe sa demonom i teškog i sporog povratka u svet živih ove žene postaju vidovite i mogu da proriču budućnost. Postoji folklorni ples u Homolju koji veoma slikovito prikazuje ceo obred.

Krupajsko vrelo

Legenda o Tartoru

Posle ovakve priče stigosmo do raskrsnice između sela Milanovac i Krupaja. Razmišljam čiju li ću sreću ili nesreću pokupiti na ovoj raskrsnici dok hodamo ka imanju porodice Petrović na kome se nalazi Krupajsko vrelo. A na tabli pored staze koja vodi do vrela piše da baš u njemu živi Tartor, vodeni duh onaj koji gospodari vodama.

“Legenda kaže da su Homoljske planine progutale veliku količinu zlata koje je sakriveno u zlatnoj pećini na dnu Krupajskog vrela. Svake godine na đavolji dan Tartor udara u svoje bubnjeve i poziva druge duhove na svoju slavu. Samo tog dana ulaz u pećinu je otvoren. Vlaške žene koje žele veliku moć noću ulaze u reku u želji da se prepuste vodenom duhu. One koje u tome uspeju postaju veoma moćne. Zauzvrat duh traži nagradu, obično lepu i mladu devojku..” Pa ti sad kreni uskom stazom iza vodenice u tesni prolaz pored kojeg plivaju ribe do zelenog vrela i pećine!!!

Krupajsko vrelo

Krupajsko vrelo

Krupajsko vrelo je spomenik prirode, kraško vrelo koje izvire iz jedne pećine u podnožju planine Beljanice. Od izvora nastaje jezero duboko 123 metra, a temperatura vode je od 9 do 11 stepeni. Iako se prostor oko samog vrela ne može baš pohvaliti uređenošću i organizacijom za turističke posete i da sam prilaz ne deluje baš bezbedno prizor smaragdnozelenog jezera koje nastaje ispred mračnog otvora pećine obrasle šumskim biljkama je potpuno nestvaran i sasvim odgovara priči o vodenom duhu koji ga čuva.

Voda iz jezera otiče preko brane u bučnim i blistavim slapovima i sliva se u Krupajski potok koji otiče dalje do Krupajske reke stvarajući bajkovite prizore. Ispred restorana sa pogledom na prašumski predeo divnih boja može se sasvim opušteno provesti vreme i uživati u pravom i istinskom doživljaju homoljskih legendi. I čak i poverovati u njih! Jer posle priče o vlaškoj magiji i šetnje oko Krupajskog vrela ne bih se baš usudila da tvrdim da ne verujem u vlaška predanja…

Gorski car

Od Krupajskog vrela uputismo se putem preko homoljskih bregova ka Žagubici slušajući priče o gorskom caru Ivanu Babejiću, najpoznatijem homoljskom hajduku koji je početkom prošlog veka žario i palio homoljskim šumama. Kažu da u to vreme nije bilo ni sela ni zaseoka u kome on nije imao svoje jatake, a sve su do jedne bile lepe Vlahinje. Homoljski Robin Hud prema jednima otimao je od bogatih i davao sirotinji a prema drugima bio je odmetnik od sveta i društva koji je ulivao strah u kosti žandarima i sreskim komandirima.

Vrelo Mlave

Vrelo Mlave

Žagubica je administrativni centar Homolja, malo naselje nastalo na mestu gde iz još jednog kraškog vrela izvire reka Mlava. Reka čije ime znači nemir sasvim ga opravdava svojom nemirnim i nepredvidivim tokom od Žagubice do ušća u Dunav, gradeći bučne slapove i virove, meandre i klisure. Vrelo Mlave nalazi se na periferiji Žagubice gde iz jedne kraške vrtače izbija izvor koji se širi u lepo zeleno jezero. Iz jezera voda otiče i samo malo dalje se spaja sa rekom Tisnicom gradeći reku Mlavu.

Mlava

Jedna stara priča iz Žagubice kaže da je i u ovom vrelu skriveno zlato za kojim mnogi tragaju. Pričalo se da su jednom tokom Drugog svetskog Nemci prolazili ovuda iz Bora za Beograd kamionom koji je bio pun zlatnih poluga. Parkirali su pored vrela i seli u kafanu da malo predahnu. Neki lokalni mangupi su se došunjali, izbacili kamion iz brzine koji je malo pomalo sam skliznuo u jezero. Izvadili su Nemci kamion ali ne i poluge jer se ispostavilo da je jezero mnogo dublje nego što je iko mogao i da zamisli!

Vrelo Mlave

Zlatne poluge ni mi nismo našli, jer je Mlava od silnih kiša bila prilično mutna pa nismo mogli da zaronimo ali smo zato uživali u veoma lepom restoranu pored vrela u gostoprimstvu veselih domaćina i odličnoj pastrmci. Dok odmičemo putem ka Krepoljinu, krajičkom oka hvatam čarobne homoljske pejzaže pod zracima sunca na zalasku. Pitam se kako li izgleda ovaj predeo kada sunce zađe i kad noć padne na sela i planine. Izmile li tada sva ta stvorenja iz šuma i potoka i krenu da presreću usamljene putnike? Negde sam pročitala da i sama želja da se ode u Homolje znači da ste već podlegli dejstvu vlaške magije. Izgleda da ću opet morati u Homolje…

*********************************************

Izlet u Homolje realizovan je 04.jula 2020. u organizaciji agencije  Flamingo travel klub    iz Beograda. Hvala sjajnom vodiču Marku na svim informacijama i divnim legendama koje je podelio sa nama 

Delovi teksta o Vlasima i vlaškoj magiji preuzeti su sa drugih sajtova i iz knjige “Vlaška magija” autorke Jasne Jojić

Homolje, jul 2020.

********************************************

Pročitajte još jednu priču iz Podunavlja

  SMEDEREVO-PRIČA O IRINI, SMEDEREVKI I SMEDEREVCU