Prošlo je mnogo godina od mog poslednjeg odlaska na Krf. Posle njega sam koračala ulicama Rima, Atine, Londona, divila se Zlatnom Pragu i carskom Beču, zaljubila se u Istanbul, zavolela Kiklade… Hodala sam Sinajskom gorom i drevnom Petrom, dodirnula Zid plača  i poklonila se Hristovom grobu. Klečala sam pred Davidovom zvezdom u crkvi rodjenja bez ijedne prolivene suze. Samo na  Krfu sam isplakala dušu i vratila se kući sa osećajem goleme tuge. Čak i danas, deset godina kasnije, o Krfu ne mogu pisati bez tuge. One istinske duboke i neprolazne koju ne leče ni vreme ni zaborav.

Kerkira 

Kada je Hronos svojoj deci delio zemlju Zevs sede na presto na vrhu Olimpa, Had ode u podzemni svet a Posejdonu ostadoše mora. Grčki Bogovi su uvek bili skloni lepim ženama što smrtnim sto besmrtnim pa tako Posejdon izgubi glavu pred lepotom morske nimfe Kerkire, ćerke Boga reka Asoposa. Ugrabivši je, nastani se na tada bezimenom ostrvu gde im se rodi sin Feak. Od Feaka nastadoše Feačani prastanovnici Kerkire, a za njima se kroz vekove izmenjaše mnogi. U ime ljubavi prema lepoj nimfi Posejdon ostrvo nazva imenom Kerkira.

Krf

Krf

Sećanja na Krf

Četiri miliona stabala maslina, smaragdnozeleni vinogradi, vitki čempresi, rajsko zelenilo i najvijugaviji i najuži putevi na svetu! To je slika  Krfa, najzelenijeg i najlepšeg grčkog ostrva koju i danas vidim u mislima. Ako zatvorim oči još uvek mogu da čujem pesmu zrikavaca, čitavu simfoniju koja početkom leta ne prestaje ni danju ni noću.

Krf

Krf

Mogu da osetim miris limuna kad vetar zanjiše grane koje su mi pravile hlad na balkonu, kao i sebičnost jednog  lokalnog Apolona koji mi nije uzvratio ljubav..  Kad pomislim na Krf mislim  na  Bogove i na  Odiseja i argonaute, na  Lorda Bajrona i austrijsku  princezu Sisi…Mislim na sve one koji su kao i ja  podjednako bili  opčinjeni lepotom nimfe  Kerkire.

Krf

Krf

Krf je prvo grčko ostrvo na koje sam kročila. Krf je kriv što sam posle njega bezuslovno zavolela sva grčka ostrva i što poput Odiseja još uvek lutam od jednog do drugog u nadi da ću na kraju  naći svoju Itaku. Moram da priznam da što više lutam sve više razumem njegove slabosti i sve više podležem istim iskušenjima.

Spiridoni

Na Krfu su masline starije od sveta a čempresi rastu do samog neba. Vazduh miriše na pomorandže i limune, peškiri se ne suše, zvonici su krivi, zidovi trošni a zemlja se stalno njiše i trese… Svaki drugi stanovnik ostrva zove se Spiros po svetom Spiridonu a kada znate da Grci po tradiciji daju dečacima ime svoga oca zamislite koliko Spiridona ima na ostrvu!

Ahileon

Ahileon

Svi krfski Spiridoni pomalo odskaču od tipičnog grckog profila. Ljubazni su i gostoljubivi, uslužni i predusretljivi ali u njihovom držanju, stavu i pogledu naći ćete nešto što bi se najblaže rečeno moglo nazvati ponos. Oni sebe smatraju posebnom grčkom vrstom koja nikada nije svoju krv uprljala turskom.

Crkva Svetog Spiridona Krf

Crkva Svetog Spiridona Krf

Ruku na srce oseća se to gospodstvo na ulicama grada Krfa u venecijanskom svetlu sa njegovih fasada, u velelepnim rimskim vilama koje izranjaju duž obale…Oseća se i medju zidinama carskog Ahileona, na pločniku Listona i Esplanade gde zveckaju kristalne čaše i pije se francuski konjak…

Grad Krf

Grad Krf

Iperifania

Helenski ponos je opasna stvar, čula sam to jednom od jednog Grka. “Hperifania, mono pu skeftomai oti eimai Elinas, pu mu gemizei ta pnevmonia mu kai mu dinei dinamh gia na anapneo!” Ponos, samo kad pomislim da sam Grk, ponos koji mi ispunjava grudi i daje mi snagu da dišem. Nigde kao na Krfu nisam osetila takav nacionalni ponos koji se skoro može dodirnuti!  Možda i imaju pravo ti potomci Ahila jer žive na najzelenijem komadu helenske zemlje.

Grad Krf

Grad Krf

Reka Stiks

Oplovila sam Kerkiru od severa do juga, koračala zlatnim peskom Glifade, preplivala kanal ljubavi u Sidariju… Gubila sam se više puta u maslinjacima starijim od sveta zadivljena i opčinjena tim zelenim rajem u kome čempresi rastu do neba.

Krf

Krf

Pretabanala sam svaku stopu grada Krfa, divila se  hramovima i palatama, poljubila kovčeg svetog Spiridona, molila se u malim crkvama… Ispijala sam kumkvat sa mornarima u kafani Mavros Gatos i dočekala zoru na vrhu Pantokratora

Krf

Krf

Nisam mislila na Srbiju iako sam na njene tragove nailazila svuda. Na selo sa imenom Servia, na tavernu sa imenom jednog stiha-“tamo daleko”, na  bezbroj skrivenih znakova pored puta. Sve dok nisam stigla do obale  samog Stiksa tu na limanu u gradu Krfu. Znate da rekom Aheron čamdžija prevozi putnike u Had. Kada na taj put krene običaj je da se putniku na oči stave dva novčića da Heronu plati vožnju.

Krf

Krf

Sa pristaništa u gradu Krfu, svakoga dana polazi čamac. Simbolika nenamerna ali razorna-za samo 2 eura ili 2 novčića čamdžija će vas prevesti do ostrva Vido…Moje sećanje na Vido je najjača uspomena sa Krfa i jedno jedino sećanje zbog koga o Krfu više nikada ne mogu govoriti bez suza. Grci su ga nekada zvali ostrvom zmija. A Srbi ga u jednom od najtežih časova svoga bitisanja s punim pravom nazvaše jos gorim imenom-ostrvo smrti. Platismo Heronu sa dve kovanice i zaplovismo ka srpskom Hadu.

Ostrvo Vido

Ostrvo Vido

Vido

U čamcu su Englezi, smeju se i ćaskaju. Na pristaništu na Vidu  pitaju gde bi se mogli okupati! Jer šta znaju Englezi o srpskom seljaku koji je prvi put video more i napio se njegove vode da ne umre od žedji ne znajući da je slano? Jedna pružena ruka, neprimetan naklon i pogled pun  poštovanja našeg kormilara  pokazaše nam je  da medju stotinu Engleza Krfljanin nepogrešivo prepoznao Srpkinje.

On zna da se na Vidu još od 1918. nijedan Srbin ne bi okupao. Zato nam bez reči pokazuje rukom pustu stazu izmedju borova na čijem se kraju beli mauzolej i pod njim srpska plava grobnica. I tu mi prvi put na oči navreše suze koje nisu prestale da teku čitavog dana…

Vido staza ka mauzoleju

Vido staza ka mauzoleju

Plava grobnica

Uzvitlaše mi se u glavi zaboravljena sećanja i oživeše Prometeji nade i apostoli  jada tu gde je Milutin Bojić kao živi svedok njihovih stradanja zapovedio carskim galijama da stanu i da gaze tihim hodom… U vrelini junskog podneva zatrerepereše  senke srpskih ratnika, praćene samo neumornim zujanjem zrikavaca  i besomučnim udarima Jonskog mora o gole stene…

Setih se i onog drugog Milutina, divnog starca iz knjige u kojoj je na svoj surovo iskreni način opisao put kroz albanske gudure. Na jednom mestu kaže kako je čuo razgovor dvojice Arbanasa koji su ih vrebali iz zasede. Jedan Albanac kaže drugom da “ove ne vredi napadati jer izgledaju toliko jadno i izmučeno da se od njih više nema šta uzeti. I možeš misliti sinovče koliko smo jadno izgledali kada smo mi njima, divljacima izgledali jadno….”

Plava grobnica Krf

Plava grobnica Krf

Mauzolej

U mauzoleju muk i ledena hladnoća belih  mermernih ploča…. Na njima su ispisana imena svih Milutina, Radovana, Srboljuba i Bogoljuba koji su na ostrvu smrti ostavili svoje kosti… Čitam imena mesta iz kojih su došli , čitam i kroz reku suza prepoznajem šumadijska sela iz mog rodnog kraja….Nalazim Kragujevac, Topolu i Rudnik, kapetane i desetare, redove i komandante…

Pod prozorom u uglu tepere sveće… Svetle nad grumenom zemlje donetim iz Srbije. Tu mi se srce slomilo. Na golom ostrvu zmija, usred ničega, sedela sam satima na obali Jonskog mora i gorko plakala. Isplakala sam i oči i dušu u naletu tuge i živog i nesnosnog bola koji me svojom silinom iznenadio.

Mauzolej srpskim vojnicima Vido

Mauzolej srpskim vojnicima Vido

Ja nisam ni pesnik ni ratnik, nisam ni istoričar ni romantičar ali sam na ostrvu Vidu prvi put u životu osetila da pripadam jednom narodu. Prvi put sam razumela šta znači nacionalni ponos i koliko je važno poznavati istoriju svog naroda, njegove patnje i žrtve. Znate li da nigde i nijednom u čitavoj svetskoj istoriji nije zabeleženo da je ceo jedan narod zbog spasa sopstvene zemlje krenuo u kolektivno samoubistvo? Zajedno-očevi, sinovi i unuci, usred zime, goli i bosi sa svojim kraljem na čelu….

Detalj iy srpske kuce Krf

Detalj iz srpske kuce Krf

Ostrvo smrti i spasa

Da je od 140 hiljada vojnika koji su krenuli preko Albanije na Krf stiglo živo manje od polovine? I da je na ostrvu Vidu od bolesti, izmučenosti i gladi umrlo više od 10 hiljada? Da nisu mogli biti dostojno sahranjeni već su njihova tela spuštana u Jonsko more? I da nigde ni u jednoj belešci nije nadjeno da se na Krfu za vreme boravka srpske vojske dogodila ijedna kradja ili ne daj Bože silovanje?

I da nikada ni u jednoj svetskoj istoriji nije zabeležen takav Vaskrs jedne vojske kakav se dogodio srpskoj na ostrvu Krfu 1918? Da su Grci veoma zavoleli srpske vojnike i da su mnogi svoje kćeri za njih udali. I da je jedna od najlepših grčkih pesama “Mh mu timoneis matia mu” u stvari pesma o ljubavi jednog srpskog vojnika i Grkinje. Zato sam plakala na ostrvu Vidu prvi put i drugi i svaki sledeći.

Srpska kuca Krf

Srpska kuca Krf

Na Krf gde cveta limun žut

Na Krf sam se ponovo vratila narednog leta. Nisam nameravala da idem na Vido da bi sebe poštedela suza ali avaj. Kad nekoga hoće sreća onda ga prati do samog kraja. Sticajem nekih okolnosti putovala sam autobusom. Nikada ni pre ni kasnije nisam naišla na vodiča koji je tako lepo govorio o srpskoj istoriji. Čitavim putem od hiljadu kilometara od Beograda do Krfa nisam prestala da plačem. Smrtonosni udarac zadao mi je na kraju priče onom predivnom emisijom sjajnog Dragana Nikolića “Gde cveta limun žut”…

Grad Krf

Grad Krf

Srpska kuća

Vratila sam se na Vido, ovaj put bez suza, hrabro i dostojanstveno kako dolikuje potomku srpskih ratnika. Poklonila sam se njihovim senima i zaćutala pred plavom grobnicom. A onda sam se uputila u grad Krf u ulicu Mustaksidi 19. 
Šta da vam kažem? Ako sam na Vidu isplakala reku u Srpskoj kući isplakah more. Oduvek su me masovne patnje mnogo bolele a ova srpska me razbila na sitne komade. Zašto vam sve ovo pišem? Žao mi je mladih generacija koje sa zastrašujućim neznanjem i poražavajućim podsmehom govore o našoj istoriji, žao mi je jer je ne razumeju. Žao mi je bilo i same sebe jer je do tada ni ja nisam razumela.

Grad Krf

Grad Krf

Ne opravdavam masovna stradanja zarad večne slave niti ubistvo čitavog  jednog naroda zarad slobode. Ali sada znam, da se na mestima kao što je Vido gde se otkrivaju istine i prebrojavaju žrtve, iznenada može otvoriti srce da primi u sebe sve patnje i stradanja svojih predaka. Sada znam i da se “otadžbina ne nosi na djonovima cipela” i da su sve velike nacije opstale zahvaljujući  jednoj posebnoj vrsti egoizma koja se zove nacionalni ponos.

To je ona snaga iz dubine grudi koja ih nadima i čini da dišeš jače i hrabrije samo kad pomisliš na svoju otadžbinu. “Ethnikh hperifania”.  To su me Grci naučili. I imali su pravo. Čak i danas kada volim jednog Grka i kada tu njihovu Eladu smatram svojom drugom otadžbinom, uvek kada me pitaju ko sam ponosno naglasim da sam Srpkinja. Ona kojoj su  na Krfu, u junu 2008.godine na mestu najveće srpske golgote,  put ka Hadu  pokazale  suze.

***********

Prošlo je mnogo godina od mog poslednjeg odlaska na Krf. Posle njega sam koračala ulicama Rima, Atine, Londona, divila se Zlatnom Pragu i carskom Beču, zaljubila se u Istanbul, zavolela Kiklade… Hodala sam Sinajskom gorom i drevnom Petrom, dodirnula Zid plača  i poklonila se Hristovom grobu, klečala sam pred Davidovom zvezdom u crkvi rodjenja bez ijedne prolivene suze.
Samo na  Krfu sam isplakala dušu i vratila se kući sa osećajem goleme tuge.  Čak i danas, deset godina kasnije, o Krfu ne mogu pisati bez tuge. One istinske duboke i neprolazne koju ne leče ni vreme ni zaborav.

Beograd, jul 2019.

****

Ostrvo Krf sam posetila 4 puta u periodu od 2008. do 2010. godine. Grad Krf je jedan od najlepših grčkih gradova kao i ostrvo koje je najzelenije i najupečatljivije od ukupno 12 ostrva na kojima sam do sada bila. Poseta ostrvu Vidu i srpskoj kući u gradu Krfu ostavili su na mene najjači utisak u životu i zaista verujem da je dužnost svakog od nas da bar jednom u svom veku učini isto. Ko je bio na Vidu , razumeće.