Лепетане, 7. јул, јутро

Пијемо воду са Скадарског језера и купамо се у истој, кад нисмо у мору. Неко би можда пропустио овај детаљ, али мени је то својеврстан куриозитет, те се помало осећам као принцеза. Лепетанска.

Јутра су чаробни делови дана и иначе, а на мору, скоро увек. Овде у нашем делу баште види се један комадић неба па док не изађеш испред куће и не знаш какво је време. Наши баштенски разговори посебно јутарњи су врло тихи, јер се прозори главне куће ослањају о ваздух који додирује наше двориште.

Тај моменат када износим кафу на сто испред апартмана испуњава ме радошћу као да се дешава не знам шта важно. А заправо јесте важан тај осећај потпуног мира и растерећености који нам током године недостају, то сазнање да сами одређујемо своја темпа, свој дневни ритам и некако се чини да кафа има сасвим други мирис.

Lepetane

Lepetane

Чекам да засвира продавац воћа и поврћа који паркира свој комби испред дедине куће и одмах потом повиче неколико пута ” Воће, поврће…!” Са њим је крупан момак помало смушеног изгледа, студент, који, чим приђе први купац, усплахирано говори: ” ‘Ајде ујо…” Уја је грмаљ од човека, срдачан и већ комуницирамо као да смо комшије и као да се знамо одавно.

Они су из Горње Зете, те сваког дана у цик зоре крену са своје њиве и из куће натоварени домаћим производима: од божанственог маслиновог уља које чак и врло пробирљиви драги једе с обожавањем, сира, пршуте, јаја, меда, па до првокласног јабучара, паприка, тиквица, те воћа свакојаког. Не доноси свакодневно, али када донесе смокве, ја не гледам ништа друго. Могла бих да их једем цео дан. У једном тренутку, он ми поверљиво рече: – А хоћеш ли да пробаш вино? Знаш какво је – суза да ти потече док пијеш!

– Не знам како бих одбила кад га овако хвалиш, рекох му, а он окрене осмех око огромне ћелаве главе, па довикну: – Мали, дај вино! – па се поново окреће мени и говори: – Видећеш, само кад пробаш, не можеш му одолети. То пије и ко не пије, кад ти кажем. Ма све ти је овде домаће, то ниси још пробала, знаш шта је… Оћеш пекмез од кајсије? Правила моја жена… Оћеш пршут?

Lepetane

Lepetane

Уја ме забавља, смејем се и одговарам му: – Понела сам теглицу пекмеза, хвала. Што се пршута тиче, мој муж и ја смо ти то прерасли. – Он бечи очи у неверици, а ја настављам: – Притисак, Ујо. Слано. Јако. Није више за нас. – Он клима главом с разумевањем па почиње гласно да се смеје: – Прерасли сте! Е ово ћу да запамтим. – Али кад будемо полазили кући, понећу сину пола киле. Да ми фино, танко нарежеш. – Ма немаш проблема, госпођо, то ти је ријешено.

Данас правим брускете у маслиновом уљу са много белог лука, дивним Ујиним парадајзом и салату од бораније. Уз то пијемо вино. Он, који углавном не воли вина, мућка по устима и шири зенице.- Одлично је! Вино је заиста мирисно, питко. Већ знам да ће мој кум Еди добити флашу. Као и да ћемо овде попити још коју.

***

Истог дана, после подне…

После оних силних киша у мају и јуну када имадох утисак као да су се две јесени за ноге ланцима увезале, овде, у Лепетанима, чини се да се лето уврежило сасвим. Као да смо хиљаде километара далеко и као да ћемо заувек остати својевољни заточеници у том лету. Такав неки дан данас. Препун сунца и топлине. Море је као смарагд!

Сетих се једне реченице Исидоре Секулић, волела сам својевремено да је цитирам понекад: ” Не волим што сам жена и највише бих волела да сам риба у Средоземном мору…”

Добро, послужило би и Јадранско…