Zelena, duboka, široka, moćna, ponekad nepredvidiva i zastrašujuća a ponekad mirna i pitoma ali uvek nestvarno lepa. Kažu da je Tisa najlepša u junu kada nad njom svoj prvi i poslednji ljubavni ples izvode njeni neobični stanovnici pa cela reka procveta. Tiski cvet se radja i umire samo na Tisi i živi toliko kratko da se ovaj neobični prirodni fenomen samo ponekad može videti.
Tisa protiče kroz 5 država čitavih 965 kilometara. Na svom putu kroz Srbiju vijuga i skreće, deli Banat od Bačke žestoko plavi i neumorno hrani sve do Slankamena gde se uliva u Dunav. Ispričaću vam 7 tajni koje smo otkrili u našim lutanjima oko najveće vojvodjanske reke.
Tisa
Prva tajna šlajz
Ponovo me rano septembarsko jutro odvelo na lutanje Vojvodinom. Dok se truckamo uskim putevima razmišljam o svoj toj ravnici i o činjenici da se potpuno nenamerno i neplanirano po ko zna koji put vrtim oko Tise a nikako da shvatim odakle dolazi i kuda ide! Prvi put sam je videla pre mnogo godina kada smo se nekim čudom obreli u Bečeju na staroj prevodnici iz 1896.godine poznatijoj kao šlajz.
Tisa
Objašnjavao je tada jedan mladjani momčić meni neshvatljivu tehnologiju prevodjenja brodova sa jednog na drugi nivo vode. I da je taj njihov šlajz 1900.godine kada je sagradjen bio pravo tehničko čudo svoga vremena! Da su dolazili da mu se dive stručnjaci i znatiželjnici iz celog sveta i da je projekat radjen u radionici Alberta Ajfela pa su Bečejci voleli da se hvale sa ga je i sam Ajfel konstruisao!
Tisa
Tiske prevodnice
Osim što ništa nisam razumela, nisam mu ništa ni verovala. Sve dok nisam jednom otišla u Beč i ukrcala se na turistički brod za vožnju bečkim kanalima. Na mestu gde se kanal uliva u Dunav nalazi se savremena i moderna prevodnica, pravi pravcati šlajz. Sedela sam udobno zavaljena na jastucima i posmatrala kako ceo sistem funkcioniše dok se nivo vode lagano podizao podižući i nas i brod. Tada sam se setila Tise i starog austrijskog šlajza u Bečeju.
Reka Tisa
A onda sam saznala da na toj staroj dobroj Tisi postoji još 10 takvih prevodnica! Da kanal Dunav Tisa Dunav nije samo jedan običan kanal već jedna složena i komplikovana mreža kanala koja pokriva skoro celu Vojvodinu! Da je ukupna dužina vodenih puteva koji su njegovom izgradnjom stvoreni dugačka preko 900 a ploviti se može na preko 600 kilometara! Izgradnjom kanala i prevodnica nastala je jedna nova Tisa, mirna i zelena, na kojoj cvetaju lokvanji, praćakaju se ribe i gnezde ptice… Umirila se i utišala, prosto zaspala. Nova Tisa više ne plavi i zastrašuje već pomaže, čuva, štiti i hrani sve koji od nje i pored nje žive….
Tisa
Druga tajna “mrtvaja”
Od te moćne vodene sile odvojen je kanalom još 1898.godine jedan od rečnih meandara. Tako je nastala mrtvaja duga preko 20 kilometara koja se vremenom pretvorila u pravi zeleni raj. Mrtvaja je široka oko 100 a duboka 3 do 4 metra. Oko nje je nastao park prirode Stara Tisa koji se prostire na skoro 400 hektara na području opština Novi Bečej, Bečej i Žabalj. Nisam ni za njega znala da postoji sve do jednog proleća kada smo opet lutali Vojvodinom i preko Bačkog Gradišta izbili na obalu Tise. Tu se na jednoj zaravni izdaleka vide četiri ogromne bele ruke koje izviru iz zemlje. Ovaj neobični spomenik podignut je u znak sećanja na nevine žrtve januarske racije 1942. godine kada su stanovnici bacani u zaledjenu Tisu.
Stara Tisa
Stara Tisa
Stara Tisa je fantastična i skoro netaknuta prirodna oaza čiste vode i bujnog zelenog drveća u kojoj obitavaju mnogobrojne vrste gmizavaca, vodozemaca, riba, sisara i ptica… Čamdzija nas je tada čekao na obali , ukrcasmo se bez mnogo razmišljanja jer ko bi odoleo vožnji ovakvim rajem? Promiču pored nas vikendice i kolibe, ljuljuškaju se privezani čamci, iz trske šušte čaplje i rode…A oko nas šapuće tišina u kojoj samo tiho šumi Tisa , duboka i zelena… Setih se pesme “sad kraj mene više nisi, čamcem plovim sam po Tisi…”
Stara Tisa mrtvaja
Od spomenika se na drugu stranu stare reke može preći preko mosta, gvozdenog ali poprilično starog i zapuštenog. Na pojedinim delovima nedostaju drvene grede kojima je popločan , ne može se baš upasti u vodu ali uz malo hrabrosti i sreće može se i kolima preći. Na brežuljku sa druge strane koliba, čuje se muzika i smeh , pa čekajući da se sa plovidbe vrate ostali putnici krenusmo za mirisom koji je dopirao iz kazančeta.
Stara Tisa
Skupilo se društvo, planula vatrica a u kazanu se već krčka nešto što ne znamo šta je. Smejemo se i upoznajemo sa divnim momcima i devojkama, časte nas rakijom i vinom. Kažu morate probati, ali vam nećemo reći šta smo skuvali. Mirisalo je tako dobro da nismo odoleli. I tek na rastanku otkriše nam tajnu. Pojeli smo čorbu od svinjskih jezika!
Biserno ostrvo dvorac
Treća tajna Biserno ostrvo
Kada je Tisa skretanjem ukroćena i njen tok preusmeren, oko “mrtvaje” su ostali peščani nanosi veoma plodnog zemljišta. Tako je nastalo ostrvo usred kopna, na kome uspeva sve što se poseje i zasadi.Tu je u 19.veku jedan madjarski grof sagradio svoj dvorac a oko njega zasadio vinograde. Čudesna vinova loza doneta iz Alžira primila se samo na tom peščaru, belom kao biser a iz nje je poteklo još čudesnije kraljevsko vino boje zlata-Muskat Krokan.
Muskat Krokan
Ako ne znata gde ste krenuli ili ne pitate nekoga teško da biste Biserno ostrvo pronašli jer putokaza nema. Ali pošto nema ni drugog puta osim onog preko mosta ne možete mnogo ni pogrešiti. Kada sam prvi put posetila ovo mesto pre nekoliko godina, put je vodio kroz predivne plantaže jabuka i krušaka iza kojih su se prostirali sredjeni i negovani vinogradi. Uprkos trošnom i napuštenom dvorcu, sa polupanim prozorima i zaraslim stazama činilo se da o vinogradima neko veoma ozbiljno brine i da nade još ima… Dočekali su nas naši domaćini, koji su nam pripremili zakusku i degustaciju vina i rakije u parku ispred dvorca.
Vinogradi na Bisernom ostrvu
Krokan
Ove jeseni, na moju veliku žalost put ka imanju je izgledao kao prolazak kroz predeo koji je pogodilo strašno nevreme ili akopalipsa. Osušena stabla nekadašnjih plantaža bila su samo uvod u tugu i jad koji smo zatekli iza dvorca. Vinogradi bukvalno više ne postoje! Kroz travu visoku 2 metra pokušali smo medju drvenim stubovima špalira da pronadjemo barem jedan grozd ili grančicu loze. Nismo pronašli ništa.
Biserno ostrvo
Nekadašnji posed Gedeona Rohoncija danas je tužno, oronulo i zapušteno zdanje okruženo još zapuštenijim i tužnijim ostacima vinograda oko kojih se spore potomci, neki novi vinogradari i država. A obalom Tise još kruže legende o nevernom grofu, nesrećnoj grofici i njenom voljenom konju koji počiva u grobu na ulazu u vinograde. Šta je prava istina više niko ne zna osim da se zlatni Krokan više ne proizvodi na jedinom mestu u Evropi na kome je uspevao…Zahvaljujući našim domaćinima i ovaj put smo ipak uživali u njegovom divnom ukusu iz starih berbi, odličan je!
Arača
Četvrta tajna Arača
U ravnici se možete kretati kilometrima a da nikad niste sigurni da li idete u pravom smeru. Barem se meni tako čini. A možete čuti i razne priče koje će vas iznenaditi. Tako smo jednom tražeći put ka Zrenjaninu stigli do Arače. Na mestu koje stanovnici oko Tise zovu “sedmiter” jer se na njemu račvaju putevi ka sedam banatskih sela usred njiva i ničega nalaze se ostaci benediktanske opatije. Veruje se da je romanička bazilika podignuta početkom 13.veka na temeljima neke starije crkve a pisani tragovi svedoče da je nakon rušenja obnovljena u 14.veku zaslugom kraljice Jelisavete Anžujske. Jedno vreme je pripadala i despotu Stefanu Lazareviću a u srednjem veku je nedaleko od crkve postojalo i istoimeno naselje. Od kada su je Turci 1551.godine spalili nikada više nije obnovljena.
Arača
Legende o Arači
Ipak… Legende kruže oko Arače! Od jedne da je tu zastao glavom i bradom Atila Bič božji do druge po kojoj je Ričard lavljeg srca baš ovde vidao svoje rane u povratku iz krstaških ratova. Najzanimljivija kaže da je u podzemnim prostorijama aračke crkve na pustari sahranjen madjarski kralj Ištvan. Jednom se umrlom kralju požalila jedna devojka na zlu sudbinu svog naroda a on je obećao da će kada se ponovo začuju zvona na crkvi doći i pomoći Madjarima.
Arača
Svake trinaeste godine na dan Svetog Ištvana kažu da se noću oko crkve na pustari vide plavi plamenovi, zemlja se otvori i iz nje izroni pehar napunjen suvim zlatom. Pored pehara jedna vila poziva dobre ljude da dodju i obnove crkvu. Neki su prilazili ali su pobegli opečenih ruku a pehar bi u zoru nestajao… Birajte da verujete šta god želite, ruševine Arače su veličanstvene! Nalaze se izmedju Novog Bečeja i Novog Miloševa usred ničega!
Arača
Peta tajna Taraš selo roda
Ako nikada niste bili na kraju sveta ne morate ići daleko. Dovoljno je da skrenete sa zrenjaninskog puta ka Babatovu omiljenom izletištu Zrenjaninaca. Odatle nepreglednom ravnicom poput zmije vijuga asfaltni put koji vodi do sela Taraš. Put je toliko uzak da se dva vozila nikako ne mogu mimoići. Na ulazu u selo jezero a na skoro svakoj banderi rodino gnezdo! U Tarašu živi najviše parova roda pa je po njima postalo nadaleko čuveno. Kažu da ih je čak 40!
Dolma nasip pored Tise
U selu nekoliko širokih sokaka sa lepim vojvodjanskim kućama, kapijama i klupama, jedna crkva, prodavnica i škola. Septembar je, sunčano rano popodne a nigde nijednog živog stvora! Odnekud se na putu pojavi jedno prase i izazva salvu radosti medju nama. Nit nas gleda nit ga zanimamo, samo se nonšalantno prošetalo sokakom. Na kraju sela jedna lepa stara kuća i na njoj spomen ploča. Piše da se tu rodio i živeo narodni heroj Toza Marković. I tu je kraj. Nema više ni puta ni sela već samo jedna zelena dolma kojoj se ne vidi ni početak ni kraj.
Dolma Tisa
Dolma
Dolma je nasip pored Tise, obrastao travom, po sredini utaban i širok. Do reke ima više stotina metara ne vidimo je ali je naslućujemo kroz gustu prašumu močvarskih biljaka, trske, rastavića i visokog drveća. Sa druge strane nasipa nekoliko lepih šarenih kućica, vikendica iz kojih na nas zalajaše kere. A onda, samo ravnica beskrajna, zelena i zlatna, sastavila se sa plavim nebom.
Koračamo nasipom u susret toj nedokučivoj lepoti u hipnotišućoj tišini koju samo katkad prekine brišući let neke pčele ili bumbara. Ravnica je opasna, varljiva i zanosna. Mogli bi tako koračati satima bez nade da ćemo bilo gde stići. Upeklo sunce kao usred leta a nigde hlada pa nam se krošnja koju ugledasmo u daljini učini kao fatamorgana.
Nasip pored Tise
Šesta tajna stari hrast
Stari hrast lužnjak pored crpne stanice u Kumanu je zakonom zaštićen spomenik prirode. Visok je 33 metra a raspon krošnje distiže čitavih 40. Da bi se stablo obuhvatilo potrebno je čak 7 odraslih ljudi. Procenjuje se da je star oko 300 godina a kažu da ga je više puta pogadjao grom. I tu pored starog hrasta na kraju sveta zaključismo da ovo nije kraj nego raj!
Stari hrast u Kumanu
Sa druge strane nasipa niz koji smo se bukvalno skotrljali na usku stazu izbismo na šumoviti breg na obali reke. Zaravan obrasla visokim stablima na kojoj su nas dočekali tiski ribari blistala je od sunčeve svetlosti. Na njoj nekoliko koliba, ribarske mreže, ljuljaška i pravi pravcati frižider nakrcan pivom!!! Pucketa vatrica ispod kazana u kome se krčka riblja čorba od svih mogućih riba koje žive u Tisi.
Riblja čorba
Ulovili su za nas 20 kila ribe, smudja, šarana i soma. Radili juče ceo dan, kažu. Spremili talandaru, široku metalnu tepsiju u kojoj će nam ispeći ulov. Kroz krošnje blista zelena Tisa, beskrajna i duboka ponekad, kažu ribari, nepredvidiva i zastrašujuća a danas tiha i nestvarno lepa. Ručak je bio za čistu desetku, alasi puni ribarskih priča, smeha i doskočica i širokog i iskrenog gostoprimstva kakvo se dugo pamti.
Talandara
Sedma tajna Rusanda jezero koje leči
Ovoga puta nismo svratili u Melence ali vam moram ispričati i ovu sedmu tajnu reke Tise. Kažu da je jednom davno žena po imenu Roksanda izgubila guske pa je lutala okolo po meandrima Tise sve dok ih nije pronašla na jednom malom jezeru.
Rusanda
Guske nikako nisu htele da se vrate kući pa je Roksanda svakoga dana dolazila po njih gazeći bosa po mulju i crnom blatu koje je mirisalo na sumpor… Sve dok jednog dana nije primetila da je noge više ne bole i da je reuma od koje je patila nekim čudom nestala!
Rusanda
Kada smo se ovog proleća vraćali sa jednog izleta u Banat svratili smo na kratko u banju Rusandu u Melencima. Neki su se smejali a neki čak i odbili barem da zavire u krug “bolnice” smatrajući to gubljenjem vremena. Ovako je izgledalo naše “gubljenje vremena” te martovske večeri na jezeru Rusanda…a da li leči? Pa…procenite i sami.
Rusanda
Tisa, septembar 2019.
Još jedna vojvodjanska priča
Ostavite komentar