Uvac??? Mesto koje cu zapamtiti zauvek.
Ako je na Pešteru grmela tišina na Uvcu su sevale munje i  grmeli gromovi!
Zaplovili smo zelenim meandrima pod vedrim nebom bez ijednog oblačka, svratili u Ledenu pećinu i popeli se na vidikovac Veliki krš. A onda se nebo otvorilo i našu divnu avanturu pretvorilo u pravu borbu za preživljavanje u nevremenu  kakvo dugo nije vidjeno…

Jutro u Sjenici

Avgustovsko jutro u Sjenici miriše na novembar. Magla koja pritiska sa svih strana i samo 10 stepeni. Ako se po jutru dan poznaje znali smo da će ispod ove  magle uskoro izroniti blistav dan. Sjenica je skoro sa svih strana ogradjena visokim planinama na kojima pojedini vrhovi dostižu i 1800 metara. Sam grad smešten je na visini od oko 900 do 1000 metara pa su ovde veoma česte ekstremno niske temperature i leti i zimi. Kažu da slana u julu i nije neka retkost!

Noć smo proveli u vili Vanila na samo par minuta od centra grada. Objekat je nov, sobe čiste i udobne a ćebe i jorgan kome smo se u prvom trenutku smejali bili su nam u krevetu više nego potrebni.

Prošetali smo te večeri i veoma živim sjeničkim korzoom koji me posle pustih ulica u ranim popodnevnim satima veoma prijatno iznenadio. Parada raznolikog sveta, mladih i starih u kojoj u oči padaju veoma mlade i lepe devojke zaogrnute dugim orijentalnim haljinama i umotane raznobojnim maramama…. Sjenica je multinacionalna sredina a meštani sa ponosom ističu da medjusobno neguju veoma dobre odnose.
Pre polaska na Uvac u Vanili smo uživali u odličnom doručku u kome je glavna poslastica bio šta drugo nego izvrstan sjenički sir. Na samo par kilometara od grada čekao nas je Uvac. Divni, veličanstveni i jedinstveni predeo dočekao nas je okupan suncem.

Uvacko jezero

Uvac

Specijalni rezervat prirode Uvac nalazi se izmedju planina Zlatar i Javor na jugozapadu Srbije. Čitavo područje rezervata proteže se na oko 7.500 hektara od kojih najveći deo pripada opštinama Nova Varoš i Sjenica. Uvac je prirodno dobro od izuzetnog značaja zaštićeno od 1971.godine kao rezervat prirode  prve kategorije jedinstvenih morfoloskih odlika. U rezervatu živi 24 vrste riba, 172 vrste ptica i preko 200 različitih biljnih vrsta.
Najlepši i centralni deo predstavlja kanjon reke Uvac koja je svojim tokom izmedju krečnjačkih planinana formirala uklještene meandre. Reka Uvac izvire ispod planine Javor i dužinom od 119 km glavna je pritoka Lima. Zbog veoma dugog i neobičnog toka vode Uvca su iskorišćene za izgradnju tri brane za proizvodnju energije. Tako su nastala i tri akumulaciona jezera Kokin brod,

Uvacko jezero

Uvačko ili Sjeničko i jezero Radoinje. Sjeničko jezero se nalazi na području sela Akmačića . Dugo je  25 kilometara a prosečna dubina je 108 metara. Sa obe strane jezera uzdižu se strme litice krečnjaka visine i do 100 metara u kojima se krije bezbroj uglavnom neistraženih pećinskih kanala i prolaza. Izmedju njih vijugaju nestvarni meandri uklješteni i rasporedjeni neverovatnom maštovitošću.
Nad njima kruže moćni gospodari neba beloglavi supovi, jedinstvena vrsta lešinara koja prkosi izumiranju.

Uvačko jezero

Na obali Uvačkog jezera dočekali su nas rendžeri koji se brinu o zaštiti i očuvanju rezervata. Ukrcali smo se na njihove čamce i krenuli niz reku Uvac u susret meandrima. Voda Sjeničkog jezera je zelene boje što od velikih količina krečnjaka što od zelenim rastinjem obraslih litica koje se u njemu ogledaju. Sa prvim kilometrima plovidbe ostajemo potpuno zatečeni lepotom i mirom  koji nas okružuju.

Na desnoj obali na travnatoj zaravni sa pogledom na najširi deo  jezera sagradjen je kamp. Naselje od drvenih kućica i šatora mesto je okupljana rendžera koji patroliraju jezerom i brinu se o održavanju, čišćenju i poštovanju zakona rezervata. To je i mesto za predah i opuštanje i druženje svih posetilaca u kome mogu uživati u čarima divljine a u letnjim danima i u kupanju u jezeru.

Kamp

Od kampa, prateći obalu vijuga zemljani put koji vodi ka vidikovcu Molitva za koji kažu da je sa njega najlepši pogled na meandre. Udaljen je oko 7 kilometara a rendžeri organizuju i vožnju terenskim džipovima za one koji ne žele da pešače. Posle kampa nailazimo na divan viseći most koji spaja obale jezera.

Most

Ovaj most su, kažu, sagradili meštani okolnih sela kako bi njihova deca mogla stići do škole!
Obalom se smenjuju fantastični prizori belih stena i divljeg rastinja, pećine, tuneli, procepi i useci. Na jednom mestu zadivljujuća slika čitavog neba i strmih stena ispod  Molitve koji se ogledaju u kristalnoj površini jezera. Dok naš čamac lagano klizi zelenom vodom slušamo priču našeg rendžera o gospodarima uvačkog neba.


Beloglavi sup

U kanjonu reke Uvac žive orlovi, sove, sokolovi , jastrebovi i još mnogo drugih znanih i neznanih ptica. Jednoj od njih je pre samo 50 godina pretilo izumiranje.

Beloglavi sup je retka i veoma neobična ptica.Pripada grupi lešinara srednje veličine. Prosečna težina dostiže oko 9 kg mada kažu da ima i onih koji su teški čitavih jedanaest. Perje mu je braon boje sa karakterističnom belom kragnom oko vrata i belom glavom. Staništa supova su obično u klisurama i na krečnjackim stenama na tzv. terasama. 

Sup se hrani isključivo ostacima uginulih životinja pa je tako pravi čistač životne sredine koji sprečava širenje zaraze. Kada su mali, mladunci mogu da lete već posle 3 meseca ali ne napuštaju roditeljsko gnezdo pre nego što napune godinu dana.

Raspon krila beloglavog supa dostiže skoro 3 metra! Krajem prošlog veka u Srbiji je postojalo samo 10 jedinki i vrsti je zapretilo izumiranje.

Zahvaljujuci trudu stručnjaka iz Instituta za biologiju Siniša Stanković i požrtvovanom radu i entuzijazmu stanovnika čitave oblasti sup je ne samo spašen od nestajanja već je opstao i razmnožio se na preko 500 jedinki. Na Uvcu postoji hranilište u koje se dopremaju uginule životinje sa pešterske visoravni .

Beloglavi sup živi u mnogim zemljama sveta a jedinke prstenovane u rezervatu Uvac pronadjene su na staništima čak u Judejskoj pustinji u Izraelu. Interesantno je da je zabeležen i obrnut slučaj -supovi iz Izraela doselili su se na Uvac!

Kada beloglavi sup jednom pronadje svog životnog druga ostaje sa njim do kraja života. Kada jedan od njih ugine onaj preostali zauvek ostaje sam. Eto kako ove neobične ptice, lešinari koji se hrane mrtvim životinjama mogu naučiti ljude pravom značenju reči vernost i ljubav.
A onda smo ga ugledali. Stajao je sam na ivici stene baš na mestu gde smo uplovili u prvi meandar. Odnekud su doletela još dva klizeći nebom iznad Uvca široko raširenih krila. Pitam se kako izgleda ovaj predeo iz njihove perspektive?

Ledena pećina

Dok smo plovili meandrima nismo ni bili svesni da smo deo jedne savršene slike koju ćemo kasnije i sami videti. Pre nego što smo krenuli ka jednom od vidikovaca zaustavili smo se ispred Ledene pećine. Do nje se dolazi metalnim stepeništem pravo sa vode kroz bujno rastinje koje skriva ulaz u pećinu.

Ledena pećina

U pećini nema osvetljenja kako se ne bi narušila prirodna sredina ogromnog broja slepih miševa koji u njoj žive. Nazvana je ledenom zbog konstantne temperature od 8 stepeni i leti i zimi kao i zbog izuzetnih svetlećih ukrasa kojima je ispunjena. Duga je oko 2,5  km a na oko 700 metara može se kretati zemljanim stazama i uz svetlost baterijskih lampi. 

Staze su ponegde klizave ali je kretanje potpuno bezbedno. Na nekim mestima se prolazi kroz veoma tesne prolaze izmedju zidova i uz strme nagibe a voda iz bigrenih kada može i da se pije.

Ledena pećina je ustvari podzemni dvorac sa dvoranama ukrašenim visokim stubovima, draperijama, likovima i slapovima od stalaktita. Na jednom mestu pećinom teče potočić koji ponire i nestaje medju stenama. Zajedno sa Ušačkom pećinom čiji je kanal samo 100 metara dalje čini najduži pećinski sistem u Srbiji dužine preko 6 kilometara!

Ledena pećina

Kada smo izašli iz Ledene pećine dočekalo nas je neočekivano iznenadjenje-sivo nebo i prve kapi neke sitne kiše. Čudno je bilo kojom se brzinom od onako vedrog neba za samo pola sata vreme promenilo…Ali kao što rekoh u priči o Pešteru, visoravan je varljiva i nepredvidiva a sivom nebu ne treba verovati na ovakvim mestima.
Zbog udaljenosti od kampa u kome nas je čekao ručak pala je odluka da se ne ide na Molitvu već na vidikovac Veliki krš nedaleko od Ledene pećine.

Veliki krš

Uspon 

Oko jezera postoji mnogo vidikovaca i kažu da je pogled sa svakog od njih spektakularan. Presudila je udaljenost pa smo se odlučili za bliži, Veliki krš do koga je bilo samo 30 minuta hoda. Da sam znala da je tih 30 minuta uspon skoro pod uglom od 90 stepeni ni luda ne bih krenula ne zbog uspona već zbog sivog neba koje nije ništa dobro obećavalo. Ali , nije bilo sile da me natera da ostanem u čamcu i da propustim ono zbog čega sam prešla put od 200 kilometara.

 

Staza jeste veoma strma i čak i po suvom vremenu bila bi ozbiljan izazov. Utabani zemljani putić sa tu i tamo po nekim kamenom vijuga izmedju drvećaČak i da nije klizavo mora se pridržavati za tanke grančice pored staze da se ne bi otkotrljalo u sada već zamućeno jezero.
Bilo kako bilo popesmo se na vrh za manje od 30 minuta. Rominjala je sve hladnija kiša i sve je ličilo na dosadni novembar ali već na prvoj čistini hvatamo i prve prizore spektakularnog pejzaža i najlepšeg dela rezervata Uvac! 

Meandri

Veliki krš

Nestvaran i zapanjujući i  potpuno očaravajuci prizor vijugavog jezera ispresecanog zelenim rtovima visine preko 100 metara  potpuno nas je zaludeo! Zaboravili smo i uspon i kišu a posle sam bila sigurna da smo i pamet zaboravili dole u čamcu!

Veliki krš je kamenita zaravan sa retkim borovima izmedju kojih se na jednom mestu otvara desetak metara praznog prostora koji se završava provalijom. Sa njega puca spektakularan pogled niz reku Uvac, preko meandara i zelenih uzvišenja, preko stena i gudura sve do Molitve sa druge strane i još dalje.

Dok posmatram i prepoznajem celu rutu plovidbe sa koje smo upravo došli dobijam i odgovor na svoje pitanje. Ovako beloglavi sup vidi svoju zemlju!

Meandri

Oluja

A onda je sevnula prva munja. I zagrmeo prvi grom. I iako strah kaže da se mora skloniti razum ne sluša a pogled neće da se odvoji od čarobnog prizora Uvačkog jezera. A onda se nebo otvorilo. I umesto da  stanemo i sačekamo da oluja prodje dali smo se u paničan  beg. Izmedju borova oko kojih palacaju munje, stazom koja više ne postoji jer pliva u vodi do kolena spuštali smo se stopu po stopu.

Čini mi se da je prošla čitava večnost dok nismo ugledali čamac i da nikada u žvotu nisam toliko kiše upila kao za tih 20 ili možda 200 minuta.? I taman kad je preostalo još samo 10-ak metara i kada je kiša skoro prestala da pada jedan pogrešan korak i jedan pad.. Dočekala sam se na ruku. Desnu. Nije čak ni zabolelo samo se čulo jedno potmulo “krc”. Znala sam istog časa da mi je ruka slomljena.

Na čamcu smeh, mokri do gole kože stiskamo se jedni uz druge promrzli i uplašeni. Kiša i dalje pljušti, gromovi i dalje tuku, a ja sedim sa desnom u levoj ruci i gledam u mutnu vodu Uvačkog jezera. Još pola sata plovidbe do kampa a prste već ne osećam. I nešto se mislim-kako bih sada da se ovaj čamac prevrne ili da nas udari grom, kako bih plivala sa slomljenom rukom kad ni sa dve zdrave nikada nisam bila dobar plivač?

Epilog

Naše putovanje na Uvac na sreću završilo se dobro za sve učesnike pa i za mene uprkos nezgodi koja mi se dogodila. Svi su stigli do kampa živi i zdravi pa je već posle par sati sve izgledalo samo kao još jedna avantura koja će se dugo prepričavati. Kažu rendžeri iz kampa da takvo nevreme ne pamte i da skoro celo leto nije pala ni kap kiše. 

Za mene, avantura je imala svoj epilog najpre u  sjeničkom domu zdravlja a zatim u restoranu simboličnog imena Dolina vukova. Zahvaljujući nezgodi koja mi se desila imala sam priliku da se još jednom  uverim kako je gostompristvo jedan od prvih zakona na pešterskoj visoravni a drugi pomoć u nevolji. 

Uverila sam se i da su sjenički ćevapi rame uz rame sa pazarskim, možda čak i bolji ali  i da je posle sjeničkog sira specijalitet broj 1 u Sjenici čuveni kolač tri leće. Oni ga prave po svom tajnom i veoma starom receptu i verujte mi  na reč da je savršen!

A Uvac? Uvac je mesto koje se ne zaboravlja. Iako sam posle onog kobnog pada pomislila da “neću više ići na tu stranu”, sigurno ću mu se ponovo vratiti. Uvac mi je ostao dužan jedan savršen letnji dan i pogled sa vidikovca Molitva.

 

Uvac, avgust 2018.

*Sve fotografije su kao i uvek moje osim fotografije beloglavog supa koju su mi ustupili rendzeri a  čiji mi je autor nepoznat 

************************

Putovanje na Pešter i Uvac realizovano je 18.i 19.avgusta 2018.godine.
Sve pohvale upućujem rendžerima iz specijalnog rezervata prirode i čestitke na izuzetnom trudu, zalaganju i entuzijazmu kojim štite ovaj divni prirodni fenomen.
Zahvaljujem se rendžeru Nedeljku, našem kormilaru na krstarenju i vodiču kroz Ledenu pećinu na svim lepim i korisnim informacijama koje je podelio sa nama i na prvoj pomoći koju mi je pružio.
Posebnu zahvalnost dugujem gospodinu Mesku, uvackom rendžeru, starom vuku i nadasve dobrom čoveku koji  ne samo da se  pobrinuo da na vreme stignem do lekara nego  je učinio sve da ovo putovanje, uprkos nezgodi koja mi se desila upamtim samo po lepim stvarima.