Ako biste u Solunu slučajnog prolaznika pitali gde je Zejtinlik ne bi umeo da vam odgovori. Ne zato što ne zna gde se srpsko vojničko groblje nalazi već zato što je to stari  naziv za mesto na kome je u tursko doba bila ledina izvan grada na kojoj se prodavalo maslinovo  ulje ili na turskom jeziku zejtin. Danas je to solunska četvrt Neapoli-Novi grad.

Živa legenda

U ulici Lagada, tačno preko puta broja 146 na jednoj gvozdenoj kapiji ćirilicom piše “Srpsko vojničko groblje.” Iza kapije šljunkom posuto dvorište i u njemu mauzolej od belog kamena. Mrki čempresi natkriljuju njegove obrise. Tu sam jednog davnog maja imala čast da se  rukujem sa živom legendom. Gospodin Đorđe Mihailović, poslednji čuvar groblja iz loze Mihailovića ili samo čika Đorđe tada je imao 83 godine. Danas ima 91,  zvanično je penzionisan ali dužnost koju je skoro 60 godina obavljao nije napustio.

Postoje na svetu izabrani ljudi. Dodeli im usud ili Bog ili nebo misiju. Njegova je nekim slučajem ili namerom ispisana još 1928.godine kada je njegov deda Savo Mihailović, solunski ratnik sahranjen pored svojih saboraca.

Đorđe Mihailović

Zejtinlik

Na srpskom vojničkom groblju Zejtinlik u Solunu sahranjeno je 7.441 srpskih ratnika čiji su posmrtni ostaci sakupljeni sa bojišta i grobalja širom Solunskog fronta. Savo Mihailović, srpski dobrovoljac poreklom iz Boke postavljen je na čelo grupe zadužene da obiđe preko 250 grobalja i da prikupi kosti stradalih vojnika. Za zajedničku grobnicu izabrano je mesto na periferiji Soluna na kome se nalazila glavna srpska poljska bolnica tokom rata. Sav materijal za izgradnju zajedničke grobnice-mauzoleja, kapele i mermernih krstova dopremljen je iz Srbije. A kao večna straža palim borcima zasađeni su čempresi doneti iz Hilandara.

Zejtinlik

Pored srpskih na Zejtinliku je sahranjeno i više hiljada engleskih, francuskih, ruskih i italijanskih vojnika. O njihovim grobovima do svoje smrti 1928.godine starao se lično Savo Mihailović koji je ovu dužnost predao svom sinu Đuri. Đuro je tokom drugog svetskog rata uspeo da sačuva groblje štiteći srpske grobove od nacista ponekad i objašnjenjem da NN na njihovim krstovima na srpskom jeziku znači Nepoznati Nemac. Od 1961.godine dužnost čuvara preuzima Đurov sin Đorđe, poslednji čuvar iz loze Mihailovića.

Zejtinlik francusko groblje

Poslednji čuvar

Dočekuje nas na stepeniku, uspravan, u stavu vojnika na straži. Na njemu je plava vojnička  košulja sa izvezenim srpskim grbom na rukavu. Na glavi šajkača, na nogama vojničke cokule. Da ne znam da sam u Grčkoj pomislila bih da to jedna starina iz mog  šumadijskog sela stoji na svom  kućnom pragu! Oči su mu bistre, pogled jasan i čvrst ispod gustih belih obrva. Osmehuje se i umesto pozdrava izgovara stihove Vojislava Ilića mlađeg uklesane na mermernoj ploči:

Čika Đorđe

“Neznani tuđinče kad slučajno mineš

pored ovog svetog zajedničkog groba

znaj, ovde su našli večno utočište

najveći junaci današnjega doba!…”

Stihovi Vojislava Ilića

Srpski vojnik

Rukuje se sa svakim od nas i pita odakle dolazimo. Kako ko izgovara mesto tako on nabraja imena vojnika iz istog, diviziju i četu, čin ili odlikovanje. Nema mesta u Srbiji za koje nije čuo iako u njemu nikada nije bio  jer je iz svakog bar neko stradao na Solunskom frontu. Još od 1961.  godine dočekuje i ispraća  njihove saborce dok ih je medju živima bilo  a potom njihove potomke. Strpljiv, tih i postojan kao stena, na trenutak duboko setan da možeš i zaplakati. Neumoran u prepričavanju, predan srcem i dušom ovom mestu i svakom vojniku koji na njemu počiva. Da od proboja fronta nije prošlo već skoro 100 godina “neznani tuđin” bi mogao pomisliti da pred sobom ima poslednjeg preživelog  srpskog vojnika.

Mauzolej kapela Zejtinlik

Mauzolej

Na ulazu u mauzolej ponovo nam recituje stihove. Između mermernih zidova lagano klize akordi pesme “Tamo daleko” kao tiha i tužna reka bez povratka. Trepere sveće na malom oltaru, svetilištu srpskih vojnika ispunjenom njihovim znamenjima koje su potomci godinama donosili i ostavljali. Vojničke kape, ordeni i zvezde, pokoja čuturica ili remen, slika ili grumen zemlje iz otadžbine.

Na zidu slike srpskih kraljeva, generala, vojvoda i kapetana okićene lovorovim vencima i srpskim zastavama. Svakome govori gde su njegovi, ako ih ima. Uzme za ruku, odvede do mermerne ploče sa imenom i kaže gde je i kada poginuo. Pitam ga ima li koga iz mog kraja a on mi nabroja skoro sva sela redom i pokaza mi njihova imena.

Mauzolej

Drina i rakija

On zna ime svakog vojnika, njegov čin i diviziju  kao da je sa njim rame uz rame bio u stroju. Preko 50 godina stara se da uvek bude Drine bez filtera i  rakijice u čuturama. Jer bez njih srpski vojnik ne može. I nikome ne da da ode a da ne popije po jednu za pokoj duše junacima. Onima koji su patili i čeznuli za otadžbinom, za njivom i šljivom, za čedom, za dragom, za majkom koju više neće videti. Onima koji su pobedili. Jer tako red nalaže i srpski običaji. Jer tako savest nalaže. Jer smo njihovi potomci. Jer ne sme da se zaboravi.

Zagrlih ovog dragog starca, tu usred mauzoleja. Njegova iskrenost leči a skromnost i vera u ljude vraćaju mi nadu. Trudim se svim silama da ne plačem jer sam čula da suze ne voli. Njegova je dužnost kaže, da nam sve ispriča, sveta dužnost i čast sa kojom živi i sa kojom će umreti. Poklonih mu se i poželeh mu svim srcem da živi dugo  i da ga noge i zdravlje posluže.

Zejtinlik

Vojničko groblje

Ostavlja nas da na miru i svako u svojim mislima poćuti ili prozbori sa senima vojnika. Odlazi sitnim koracima, tanak kao stabljika, povijen i zamišljen. Samo tren kasnije, čujem njegov glas  jasan i uzvišen  dok se sa neviđenim žarom i čvrstim ubeđenjem da je samo srpska vojska odnela pobedu u velikom ratu, obraća nekim novim potomcima
“Neznani tuđinče kad slučajno mineš… “

Zejtinlik

Kao da prvi put u životu govori, uspravan i ponosan, srpski vojnik na braniku otadžbine. Dok ga slušam pogledom brojim čemprese i nizove mermernih krstova. Hiljade belih znakova, poređanih kao  u stroju. U drugom redu su Francuzi, u trećem Rusi i tako redom… Njima, kaže, skoro niko i ne dolazi. Takva su vojnička groblja. Bela i beskrajna. Mislim kako je  svaki taj kamen nekada  bio čovek, jedno ime i jedan svet. I kako je lako od čoveka postati  kamen. Takva je vojska. Takav je rat. Takav je svet.

Zejtinlik

Rastanak

Ispraća nas do kapije, poziva da opet dođemo, zahvaljuje na poseti! Ako Bog da i bude živ, kaže na rastanku, opet ćemo se sresti! Ima, kaže još samo jednu želju pre nego što umre. Da dočeka 100. godišnjicu proboja Solunskog fronta. I odlazi u pravcu srpskih grobova. Prolazi kroz uredne zelene aleje bez ijedne travke ili suvog lista. Saginje se i skuplja nevidljive travčice, dodiruje čemprese i oleandere. A onda se njegova tanana senka izgubi među mermernim krstovima….

Srpsko groblje Zejtinlik

Čika Đorđe je živ, u maju će napuniti  92 godine. Godišnjicu je dočekao i bio počasni gost na svečanosti povodom 100 godina od pobede i proboja Solunskog fronta 2018.godine. Jednom ga je internet sahranio i objavio vest o njegovoj smrti pre nekoliko godina. Iako hoda sa štapom i od nedavno ima i zamenika i dalje vrši svoju vojničku dužnost. Zejtinlik je njegov dom. I sada i zauvek.

Zejtinlik, Solun, maj 2011.