Sasvim slučajno i bez ikakvog plana na Zlatibor smo krenuli u kasnu jesen. Novembarska jutra znaju da budu maglovita i hladna i da zamirišu na sneg. Posebno u onom uskom i nepredvidivom klancu u kome se nalazi Užice. Čini mi se da nema grada u Srbiji sa spektakularnijom i neverovatnijom panoramom od Užica. Nisam nikada svratila u grad ali sam uvek u prolazu zadivljeno gledala u njegova naselja uklještena među strmim liticama i radovala se onom trenutku kada posle uzičke tvrđave izbijemo na krivinu sa koje pukne pogled na borove i livade. Kao nekom čarolijom, iz kiše i magle koja je pritisla Užice dočekala nas je i tog dana suncem obasjana zlatiborska visoravan i plavo nebo prošarano belim oblacima.
Zlatiborski pejzaž
Baba Smilja iz Čajetine
Na Zlatiboru sam stvarno bila samo jednom kao srednjoškolka kada sam sa drugaricom provela 7 dana kod baba Smilje u Čajetini. Pešačile smo svakoga dana iz Čajetine šumskim puteljcima i zabitima da bi stigle do Partizanskih voda gde smo provodile dane pored jezera i u zlatiborskim kafićima. Zlatibor je tada još bio tih i uspavan bez mnogo buke i gužve.
Zlatibor jezero
Uveče bi sa nekim lokalnim momcima odlazile u kafanu Rujno na živu muziku i jagnjetinu sve do sitnih sati pa je baba Smilja zabrinuto vrtela glavom svake večeri dok nas je ispraćala sa kućnog praga:”Bojim se da vas neće kakva sila odvući niz Čajetinu!” Baba Smilja je bila iz nekog malog sela neobičnog imena sa druge strane Zlatibora iz koga je kada su je noge izdale došla u Čajetinu. Život u ogromnoj i modernoj kući njenog sina nije baš ljubila, stalno je tugovala za svojom krovinjarom i pašnjacima. A da je za nas iskreno strahovala u to ne sumnjam jer oka ne bi sklopila dok joj ne prijavimo povratak kući.
Kuća sa Zlatibora
Rujno
A kuća je bila prava zlatiborska! Od podruma do krova skoro svaki deo nameštaja bio je od borovog drveta! Masivni ormani i komode koji su mirisali na bor, podovi zastrti jagnjenjim i telećim kožama, zlatnožuti stolovi i stolice. A baba Smilja već u ranu zoru zasedne na svoj tronožac (od bora) odmota klupko vunenog konca i započne nove čarape. Dok prepliće iglama gleda nas sumnjičavo i pita: “Znate li vi deco da ovo nije Zlatibor nego Rujno?” Na Zlatiboru raste ruj , žbunasta biljka ružičastih listova i cvetova od kojih se u stara vremena pravila boja za farbanje i štavljenje kože. Pa tako od ruja postade Rujno.
Pejzaž sa Zlatibora
Zlatni bor
“Zlatan je to bor!” Govorile su od pamtiveka starine sa Rujna za mirisna stabla čija je slava stizala čak do Dubrovnika! A kako i ne bi bio kada je od njega i kućni prag i krov i topla vatrica u zimskim noćima! I tako od zlata i od bora postade Zlatibor! Pričaju i da je jedan zlatni bor nekada i stvarno rastao na njegovim vrhovima. A putnici namernici i oni večno žedni drumova i slobode znaju još jednu istinu. Zlatibor je zanosno lep i u zimu u proleće ali je najlepši obasjan suncem u kasno leto i u jesen.
Zlatibor
Tada njegovi čuveni suvati, pitomi pašnjaci okićeni brvnarama i šarenim kravama zasijaju kao živi veseli ćilim satkan od suvoga zlata! Tako je govorila baba Smilja. Nema je više, davno se preselila u rajske livade i bašte ali se ja svaki put kada prođem pored Čajetine setim dobroćudne bakice i njenih priča o ruju i tom zlatnom boru. I iako današnje naselje Zlatibor odavno više nije ni nalik onom raju iz baba Smiljine priče sve izvan i oko njega još uvek miriše na raj!
Pejzaž sa Zlatibora
Zlatibor
Da me ne shvatite pogrešno, nemam ništa protiv novih hotela i odmarališta, spa centara , lečilišta, restorana i kafana kojih je danas u naselju toliko da se teško i mogu izbrojati. Veoma sam se obradovala slučajno izabranom hotelu Iris odmah iza crkve na početku naselja. Lep i nov, sa divno uređenim velikim sobama sa pogledom na borove i pašnjake i odličnim bazenom i saunom. Volim i one bajkovite šumske kuće i vile koje natkriljuju borovi i jele, volim i zlatiborsku crkvu na brdu i jezero i trg. I stari Palisad koji sam jedva prepoznala, a posebno veselu zlatiborsku pijacu na kojoj se prodaju šunke, pršute i kobasice, sir i kajmak, rakija i med, lekovito bilje, smilje i bosilje.
Zlatibor
Radujem se drvenim tronošcima što mirišu na bor i vunenim čarapama i džeperima išaranim vijugama. Jer kada kažem Zlatibor na njih prvo i pomislim i želim da tako i ostane. Zato me tog sunčanog novembarskog dana rastužila šetnja centralnim ulicama naselja sa izlozima nakrcanim kineskom robom, nike patikama i štiklama od 12 centimetara.. Slot klubovi i kladionice i pljeskavica koja košta 600 dinara su me dotukli! Zlatibora koji pamtim od pre samo 20 godina više skoro i da nema. Zaustavili smo prvi taksi i zamolili da nas vozi….pa..na Zlatibor! Onaj iz baba Smiljine priče!
Borovi
Gondola od zlata
Dok zamičemo kroz borove putem pored hotela Zelenkada priča nam o planini. O putevima i puteljcima, o novoj deonici koja je nedavno renovirana dole prema Zlataru. I o gondoli. Zlatnoj, panoramskoj, dugačkoj, ma najdužoj na svetu! Onoj koja će povezati centar naselja sa Tornikom pa će svi koji dođu moći da sednu i uživaju u lepoti kao ptice sa nebeskih visina. Zamišljam tu čaroliju ako se ikada ostvari. Promiču pašnjaci obrasli borićima i jelama, promiče Dobroselica i Murtenica i Ribnica a pogled puca sve dole do Uvca i Peštera!
Zavirite u srpski Sibir!!!
PEŠTER PUT U ZEMLJU GOSPODARA PRSTENOVA
Ribnica
Ostavlja nas na Torniku ispred zatvorenog restorana oko koga se muva nekoliko namernika sličnih nama. Sunce sija kao usred leta kroz borove grane, miriše smola i trava. Okrenuh se da bacim pogled na put kojim smo došli. Skoro 10 kilometara asfaltnog puta savija se i vijuga kao bela zmija kroz zlatne livade i pašnjake! Dremaju po obroncima niske zelene jelke a među njima nehajno pasu šarene kravice. Tamo negde u dubini svetluca voda iz jezera Ribnica.
Žičara na Torniku
Tornik
Ispred nas su skijaške staze obrasle gustom travom, nad njima se njišu prazne žičare.Tišina koja mami i zove, visina koja plaši. Negde na sredini staze jedna žuta krava mirno pase kao da je oduvek bila tu. Ostati ili odustati? Kad može ona možemo i mi mislim dok gazim prateći stazu za bob između borova. Zamišljam da je sneg i zima i da lete zičare i veseli skijaši.
Tornik staza
Negde na sredini uspon iz blagog prelazi u vertikalan, imam osećaj da se penjem uz betonski zid! Ćutim i gazim popreko sve gledajući u onu Žujku kao orijentir! Ispuštam dušu posle svakog koraka ali ne odustajem a čini mi se da ona uopšte nema problem, skoncentrisana je samo na travu. Kad joj se konačno približim vidim da stoji na najstrmijem delu staze. Gleda nas kratko svojim velikim očima a onda nastavi mirno da pase kao je se uopšte ne tičemo.
Tornik
Zlatibor
Okrećem se prvi put da vidim Zlatibor. Sve je tu, beskrajni nizovi vitkih borova koji se kao zelene reke slivaju dole ka putu, zlatom posuti pašnjaci i polja i modri vrhovi planina u daljini. I na vrhu te idilične slike, ona, u koju gledam kao u spas i kao neku garanciju da ću odavde uspeti i da siđem!
Tornik
Na vrhu staze skijaška kućica i pravi pravcati vidikovac sa barskim stolovima i stolicama. I pogled od suvoga zlata kroz borove iglice na ceo Zlatibor i još pola Srbije! Tornik je najviši vrh Zlatibora visine 1496 metara. Mi nismo stigli do tog 1496.og metra ali smo bili veoma blizu. Sa vrha dopire dah svežine, miriše pomalo na sneg. Sunce je još visoko, a pred nama je dug put, moramo nazad, pešice 10 kilometara do centra Zlatibora.
Tornik
Vidikovac
Staza od zlata
Silazak niz stazu je bio lakši nego što sam mislila. Mahnuli smo našoj poznanici koja je odmicala ka vrhu i uputili se niz drum prateći žubor jednog potoka. Između borova se slivaju slapovi bistre vode, otoke prave bare i jezerca u dolinama, a čitave šume planinskog bilja i zelenih rastavića rastu na obalama. Sunce se probija kroz borove grane, pa svojim bljeskom zaslepi oko i prospe zlatnu prašinu na opale iglice. Hodamo stazom od zlata!
Na proplancima i brežuljcima, tihe i spokojne šarene se zlatiborske krave. Tišinu samo ponekad prekine zov neke ptice ili klepetuša nekog nevidljivog stada. Samo tren kasnije u susret nam ide čitavo stado belih ovaca koje promarširaše pored nas paradnim hodom. Za njima čobanin, koji nas pita za zdravlje i želi nam srećan put! Planina je to! Ne možeš proći a da putniku namerniku ne nazoveš dobar dan.
Stado
Jezero Ribnica
Na visokoj okuci iznad jezera Ribnica ostajemo dugo, pogleda prikovanog za bajkoviti prizor-kristalna površina jezera je nepomična i tiha u njoj se ogledaju borovi. A tamo u daljini niz bregove i dolove, po livadama i pašnjacima razliva novembarsko sunce svoju svetlost na zalasku. Ceo Zlatibor svetli , kao da je stvarno satkan od borova i zlata!
Ribnica jezero
Iz Ribnice otiče reka, srebrna i brza, proseca sebi put kroz brda i doline. Pratimo je i slušamo njen huk kao da će nam pokazati put. Kilometri su već ostali iza nas kada nas rzanje nekog zalutalog ždrebeta iznenadi iz jednog šumarka. U prvom sumraku razgovaramo sa tim stvorenjem koje mirno stoji pored puta i gleda nas u čudu. Kao da se pita da li smo i mi zalutali? Blagoslov nas čeka u hotelu Iris. Večera od zlatiborskog kajmaka, pršute i kiselog mleka, teleća šnicla i lenja pita na kraju! Da zaspimo snom pravednika pomoglo nam je i izležavanje u sauni i plivanje u bazenu. Čekao nas je još jedan dan okupan suncem i začinjen mirisom borova na planini od zlata.
Zlatibor
Kraljeva voda
Kažu da je tu gde je danas centar Zlatibora sve do kraja 19.veka bilo malo selo Kulaševac u koje je ponekad zbog odmora i prijatne klime navraćao i knez Miloš Obrenović i zlatiborski serdari. A onda je kralj Aleksandar 1893. na izvoru potoka Kulaševac podigao česmu koju od tada zovu Kraljeva voda. Oko česme počeše da se grade čardaci i vile a onda i prvi hoteli. Od Kraljeve vode u skladu sa novim vremenom postadoše Partizanske vode a na kraju celo naselje dobi pravo ime-Zlatibor.
Putokaz
Tako smo počeli dan, pričom o počecima turizma na Zlatiboru, o lepim zlatiborskim selima u kojima se gaje stada i prave najbolji kajmak, pršut i kiselo mleko. Od zlatiborskog bora grade se tople i udobne kuće a od vune se pletu džemperi, šalovi i kape koje su nosile i najveće evropske dame. A ima tu i jedna pećina stroga! Imali smo sreću da nas na put po Zlatiboru povede pravi profesionalac, gospodin Žika. Od njega smo čuli neke zanimljive priče o Zlatiboru i Zlatiborcima. Dok se vozimo priča nam o zlatiborskim selima kojih na planini ima preko 30. Rožanstvo, Bijela Rijeka, Dobroselica, Gostilje, Šljivovica, Ljubiš, Sirogojno, Drenova, Ribnica…
Stopića pećina
Legenda kaže da su prvi doseljenici u jedno od sela, zadivljeni lepotom i bogatstvom prirode uzviknuli “pa ovo je pravo božanstvo” a selu od tada ostade ime Rožanstvo. Čuveno je po izradi buradi i kaca i raznih drugih proizvoda od drveta ali i po pećini u zaseoku Stopići. U njoj su se u stara vremena skrivali hajduci a ima i jedan izvor vode koji zovu izvor zivota. Hodamo lepo uređenom šumskom stazom ka Stopića pećini.
Jesen
Jesen u punom sjaju, blista u svim bojama guste šume koja je okružuje. Silazak u pećinu je prava umetnost-usko stepenište strmoglavo se spušta ka ulazu visokom 18 metara ispred koga penušaju slapovi planinskog potoka. Pećina je veoma lepo uređena, sa mostovima i pešačkim stazama i sa veselim raznobojnim svetlima koji šetnji daju romantičnu i pomalo mističnu notu.
Stopića pećina ulaz
Stopića pećina
Izvor života
Stopića pećinu je prvi istražio speleolog Jovan Cvijić, istraživali su je i drugi a kao rezultat nastala je jedna od najzanimljuvijih i najlepših atrakcija Zlatibora. Duga je oko 1700 metara i ima nekoliko dvorana sa veoma visokim svodovima.
Izvor
Kroz pećinu teče Trnavski potok a jedna lokalna legenda kaže da se, kada se potoku prilazi sa druge strane mora hodati kroz jedan mračni prolaz i da je prvo što se ugleda jedan zrak sunca koji pada tačno na mesto gde voda izvire. Zbog toga je izvor u pećini sa slapovima visine 10 metara nazvan izvorom zivota. Pećinu krase bigrene kade, široka i veoma duboka udubljenja ispunjena vodom koja se, kada je ima dovoljno kaskadno preliva preko ivica. Spektar boja koji osvetljava kaskade stvara magičnu sliku.
Bigrene kade
Pećina osvetljenje
Staro selo
Iz podzemnog sveta odšetali smo pravo u zlatiborsku bajku. Sirogojno je veoma lepo selo, ušuškano među šljivama i borovima na jednoj visoravni sa pogledom na zlatiborske bregove i pašnjake. U njemu se nalazi najveći muzej na otvorenom Staro selo, jedinstveni i autentični primer života iz prohujalih vremena.
Staro selo
Staro selo je nastalo na prostoru od oko 5 hektara na koji su prenete originalne drvene kuće sa različitih lokacija na Zlatiboru. Na jednoj lepoj osunčanoj padini napravljeno je pravo zlatiborsko selo u kome svako domaćinstvo ima svoju kapiju i avliju ogradjenu ogradom od prošća i pruća.
Kuća u Starom selu
Svaka kuća ima dve prostorije, kuću i sobu. Kuća je glavna prostorija u kojoj se nalazi ognjište oko koga se porodica okupljala, savetovala i dogovarala. Zanimljivo je da svaka kuća ima dvoja vrata na istoku i na zapadu. Na istočna vrata ulazilo je sve dobro: mlada, svatovi kum, novorođenče, a na zapadna je izlazilo sve loše. Ispod kuće je podrum a u dvorištu su pomoćne prostorije, mlekari i pušnice u kojima se čuvalo mleko i sušilo meso. Kada se neki od članova porodice oženi za njega je građen vajat još jedna kućica u kojoj bi mladi bračni par živeo.
Tu su i drva za ogrev i muškatla na prozoru, venac od smilja i osušene bobice nanizane na kanapu. Šetnja Starim selom je nostalgična i pomalo setna ali i veoma lepa. Zamišljam kuće pune ljudi, dogovore i razgovore, smeh i suze, toplu vatricu u hladnim noćima i komšijske razgovore preko ograda.
Staro selo
U sokacima šušti vetar u krošnjama jablanova dok zvona sa crkve pozivaju na molitvu. U centru sela je krčma, jedan divni kutak prepun topline u kome smo uz vatricu uživali u kafi, piti zeljanici i kiselom mleku.
Crkva Petra i Pavla
Muzej pletilja
U crkvi Petra i Pavla poklonili smo se i zapalili sveće. I svratili do mesta po kome se glas o Sirogojnu proneo veoma daleko. Muzej pletilja je verovatno jedinstven u svetu. Posvećen je vrednim ženama koje su 70–ih godina prošlog veka svojim veštim rukama počele da stvaraju prava modna remek dela od specijalne vrste prediva dopremane sa Islanda.
Detalj iz muzeja
Raznobojnim džemperima, haljinama, šalovima, kapama i brojnim drugim odevnim predmetima divile su se i nosile ih Nensi Regan, Liv Ulman, britanska kraljica i brojne druge poznate dame. Priznanja iz sveta mode stizala su sa svih strana a zlatiborske pletilje su svoj život obojile jednom potpuno novom dimenzijom.
Sirogojno
Gostilje
A naš dan na Zlatiboru, bojio se sve više mirom i spokojem koji nas je okruživao. Zaboravili smo na vreme i na bučni svet iz koga smo kao kroz vremeplov zakoračili u ove zlatiborske predele kao u parče raja. I kao da nam čita misli sunce je nekim čudom sijalo sve jače iako se kratki novembarski dan bližio kraju. Pratilo nas je čitavim putem od Sirogojna kroz guste šume, preko brda i prevoja gde izviru lekovite vode i žive sela čudnog imena u kojima se rađaju junaci i pesnici.
Gostilje
Kažu da se u selu Ljubišu baš tu negde iza kuće u kojoj se rodio Ršum i dan danas nalazi jedna pećina. Dovoljno stroga da posluži kao inspiracija za pesmu! A u drugom, rasutom na proplanku među šljivicima i livadama jedan vodopad sa hiljadu slapova. Morali smo da svratimo u Gostilje.
Vodopad Gostilje
Gostiljski vodopad
Kažu da se u Gostiljskom potoku kupaju vile a da je idilično selo pored reke Katušnice čuveno po gostoljubivosti. A kako bi se onda drugačije i zvalo nego Gostilje! Da se vile tu okupljaju nema nikakve sumnje jer dolina u kojoj se vodopad nalazi sa bajkovitim selom na brdu izgleda baš tako-vilinski.
Gostilje
Preko širokog zelenog polja sa tepihom pomalo nestvarno zelene trave vodi puteljak do jedne veoma duboke jaruge. U njoj rastu tanana drvca obavijena bršljanom i prastara debela stabla i kamene gromade pokrivene mahovinom. Huk vode se čuje izdaleka..Sa visine od 20 metara niz naslage zelene mahovine i trave slivaju se tanki slapovi vodopada. Prizor iz priča o patuljcima i vilenjacima izgleda baš ovako.
Gostilje
Zlatna reka
Voda dalje otiče praveći virove i brzake, široke i tihe potoke i prozirna zelena jezera a već iza sledećeg kamena ili drveta razliva se u novi raskošan vodopad sa stotinu malih slapova. Jaruga je duboka i sva u kaskadama pa tek što čovek pomisli da je sve već video iskrsne novi vodopad i još magičniji prizor!
Gostilje
I tako do unedogled, sve dole do dna jaruge na kome blista, verujte mi na reč, reka od suvog zlata! Ne znam da li je bila fatamorgana ili je sunce baš tako jako sijalo, ali reka je tog dana baš ovako izgledala. Kažu da u njoj ima toliko pastrmke da može i dva sela da hrani!
Zlatna reka
Na zelenoj livadi ćutimo, svako u svojim mislima zagledani u vilinski svet. Slušamo huk vodopada i slutimo skori rastanak jer sunce već zadnjim zracima šalje poslednji pozdrav Gostilju i Zlatiboru. Ovde želim da se vratim, jednom, kad grane proleće. I dok u prvom sumraku grabimo uz Borovu glavu nazad ka Zlatiboru, mislim na baba Smilju i njenu strepnju pred silama koje mlade (i neposlušne) devojke odvlače niz Čajetinu. Možda je i imala pravo…
Zlatibor, novembar 2018.
*****************************
A kada ste već na Zlatiboru , zašto ne biste posetili najlepše meandre Srbije?
Ostavite komentar